Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se, pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom što veća površina koja se obrađuje.

     U prilog tome stalno se plasiraju informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje nego u EU, pa je logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste. Istovremeno, često se govori i o usitnjenosti poseda, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dva odvojena problema koji imaju različite posledice, ali se i rešavaju na različite načine. Pojam “sitan” odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, dok “usitnjen” objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. Tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji - prema podacima EK, prosečna veličina gazdinstva u EU iznosi oko 15 ha, a u Srbiji 5,44 ha. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine a oni govore da čak 49,1% svih farmi u EU ima površinu manju od dva hektara, 20,2% je veličine od dva do pet hektara, dok je samo oko tri odsto poseda većih od 100 ha. Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012, samo osam odsto gazdinstava u Srbiji je do dva hektara, a čak 23,6%, odnosno gotovo osam puta više nego u EU, veće je od 100 ha. Kada uporedimo ove podatke, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za stepen razvijenosti poljoprivrede, s obzirom na to da je na teritoriji EU gotovo 50% gazdinstava manje od dva hektara, dok je u Srbiji čak 23,6% gazdinstava veće od 100 ha, a u EU samo tri odsto. Ono što jeste problem sa kojim se poljoprivrednici u Srbiji suočavaju svakako je usitnjenost poseda s obzirom na to da se jedno gazdinstvo, prosečne veličine od 5,44 ha, obično sastoji od šest odvojenih parcela različitog kvaliteta zemljišta, što sve uvećava troškove njihove obrade. To se relativno jednostavno rešava komasacijom. Međutim, proces komasacije je odgovornost lokalnih samouprava u kojima često rade nestručni kadrovi, skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja. Suvišno je reći da u EU taj problem ne postoji, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira veoma ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje doživljavaju se kao faktori koji najviše utiču na profit. (Danas)