Kupovina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji poslednjih godina beleži rast interesa, ali stručnjaci upozoravaju da se iza atraktivnih cena i očekivanih prinosa kriju ozbiljni rizici. Iako su oranice u pojedinim delovima zemlje i dalje jeftinije nego u Evropskoj uniji, ekonomska računica za male i srednje proizvođače često se završava gubicima

Najveći izazov ostaje nedostatak radne snage – u mnogim selima gotovo da nema mladih koji bi radili u polju. Oni koji se ipak odluče da investiraju u zemlju suočavaju se sa visokim troškovima obrade, mehanizacije, đubriva i goriva, dok otkupne cene proizvoda ne prate rast troškova. Ekonomisti naglašavaju da kupovina zemljišta bez jasnog plana proizvodnje i plasmana može brzo postati neisplativa.

Dodatnu prepreku predstavlja i nerazrešeno pitanje konverzije zemljišta, kao i česte izmene propisa. Kupci koji se odlučuju na investiciju u građevinsko ili poljoprivredno zemljište moraju računati na dugotrajne i skupe administrativne postupke, što dodatno smanjuje atraktivnost ulaganja.

Posebno zabrinjavajući paradoks jeste činjenica da dok se poljoprivreda u zemlji urušava i sve je manje aktivnih proizvođača, cene hrane u prodavnicama rastu. Selo, koje je nekada bilo sinonim sigurnosti i opstanka, sve češće postaje luksuz koji malo ko može da priušti. ”Ovo nije više samo pitanje tržišta, već i ozbiljno društveno i demografsko pitanje“, poručuju stručnjaci.

Ekonomisti ukazuju da zemljište može biti isplativa investicija samo za velike sisteme i kompanije koje raspolažu kapitalom, sopstvenom mehanizacijom i obezbeđenim tržištem. Za male proizvođače, međutim, zemljište često postaje teret – umesto izvor sigurnog prihoda, ono se pretvara u dugoročni gubitak.