Domaća proizvodnja šećerne repe i celokupna industrija šećera su na ozbiljnoj prekretnici, a privremeno zatvaranje šećerane u Žablju moglo bi biti samo početak mnogo ozbiljnijih potresa.

S proizvodnjom šećera od oko 300.000 tona godišnje, kao ove sezone, mnogo nam je i četiri šećerane, a kamoli pet ili šest, koliko ih sada ima. Bez obzira na to da li su za situaciju krive šećerane, država ili viša sila, vreme je da se nešto preduzme da ne bismo, kao s mlekom, mesom, tovljenicima ili aflatoksinom, pravili pametni tek kad bitka prođe. Sva je prilika da šećer, šećerane i paore koji repu seju čeka isto ono što se desilo s proizvodnjom mesa i mleka. Evropska unija sledeće godine ukida kvote za šećer, a države EU će zadržati subvencije koje daju svojim proizvođačima. Na naše tržište će onda nagrnuti jeftin šećer iz EU, a kada se tome pridoda i stalna i realna opasnost od velikog uvoza slatkog proizvoda od šećerne trske, budućnost domaće šećerne industrije ne izgleda nimalo slatka. Barem za deo šećerana koje sada rade. – Ove godine će biti proizvedeno jedva 280.000 tona šećera, što je gotovo upola manje nego lane te neće biti dovoljno za izvoz, to jest za izvoznu kvotu od 181.000 tona i za domaće potrebe, koje su oko 180.000 tona – kaže za „Dnevnik” direktorka Poslovne zajednice za industrijsko bilje Olga Čurović. – Da bi zadovoljile domaće potrebe, šećerane će morati manje da izvezu pa je veliko pitanje kako će se poslovati sledeće sezone. U novosadskoj Poslovnoj zajednici za industrijsko bilje kažu da je ključni problem u tome što kod nas posebnih podsticaja za proizvođače repe nema. Paorima se sve manje isplati da proizvode repu, a šećerane neće imati para da im plaćaju cenu repe koliko dobijaju poljoprivrednici u Mađarskoj ili Hrvatskoj na primer jer cene šećera diktiraju svetske berze. Kao primer kako je organizovan otkup u EU i kod nas, ona navodi cenu repe. Tako, na primer, ako poljoprivrednik dobije 35 evra po toni, u EU deset evra mu daje država kroz subvencije a 25 šećerana. U Srbiji, tvrdi Olga Čurović, svih 35 evra mora da plati šećerana. Zbog toga su naše fabrike sve manje konkurentne, a proizvodnja skuplja. Na pitanje da li su šećerane same krive zbog situacije u koju su dospele, ona kaže da su one učinile sve što su mogle na polju racionalizacije, ali je problem što sada više od polovine troškova odlazi na repu. Ko god da bude kriv, činjenica je da je značajna grana agrara u opasnosti. Kakva je situacija, pokazuje podatak da je lane repa sejana na 70.000 hektara, a ove je nije bilo na više od 42.000 hektara. Zarada od izvoza šećera 2013. godine bila je 171 milion evra, lane 150 miliona, a ove i sledeće godine ćemo tek videti šta će biti… Od nekadašnjih 11 industrijskih fabrika šećera u Vojvodini ove godine radiće samo pet, i to tri „MK grupe” – u Vrabasu, Kovačici i Pećincima, i po jedna italijanskog SFIR-a – u Senti i „Helenik šugara” u – Crvenki. Više šećer ne proizvode fabrike u Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Baču, Kovinu i Novoj Crnji, a sada stoji i ova u Žablju. Privremeno ili trajno, ostaje da se vidi. Da bude kao u EU – Da bi se pomoglo, potrebno je da država uvede stimulacije proizvođačima šećerne repe da bi ih izjednačila i stavila u ravnopravan položaj s poljoprivredom u okruženju – kaže Olga Čurović. – Potrebe su nam mere slične onima u EU, a to znači da se stimulacije daju na osnovu repe prodate šećeranama. Dnevnik