Iz Srbije se svakog ranog proleća, za kupovinu prvog paradajza, paprika, ili krastavaca, ”odlije” oko 100 miliona evra. Ovaj novac, kako kažu stručnjaci, vrlo lako, uz ne tako velika ulaganja, mogao bi da završi u džepovima - domaćih proizvođača.

Povrtari, pre svega oni koji imaju manje posede, trebalo bi da adekvatno iskoriste mogućnosti koje pruža gajenje povrća u kontrolisanim uslovima - u staklenicima i plastenicima. Kada se uzme u obzir koliko se povrća uvozi, navodi prof. dr Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, prostora na tržištu ima dovoljno. - Proizvodnja koju imamo ne može da podmiri potrebe Srbije, pre svega količinski, ali ni u kontinuitetu - kaže Ilin. - Najviše povrća uvozi se u hladnijem delu godine, jer nam nedostaju plastenici ili staklenici, u kojima bi se i preko zime gajilo povrće za domaće potrebe. U plastenicima se gaji gotovo sve povrće. Najčešće su to salata, paprike, paradajz, krastavci. - Gotovo sve povrće završava na zelenim i kvantaškim pijacama - navodi Ilin. - Manji deo plasira se u velike trgovačke lance, a nekog organizovanog otkupa nema. Staklenici i plastenici, jasan je Ilin, daju malim proizvođačima priliku za poboljšanje egzistencije i za znatno veću zaradu od one koju donosi klasično povrtarstvo. Prema njegovim rečima, ni cena izgradnje plastenika nije suviše visoka. U zavisnosti od opreme, za dizanje plastenika izdvaja se od 12 do 15 evra po kvadratnom metru. Ova, naoko velika investicija, isplati se već za godinu dana. - Kada se ulaže u ozbiljniji plastenik, sa dva sloja plastike, ili staklenik u kom se primenjuju najnovije tehnologije kao što je hidroponika, ulaganje iznosi i više od 100 evra po kvadratnom metru. Ali i to ulaganje, pošto se povrće i voće dobija van sezone, isplaćuje se za najviše tri godine - kaže Ilin. - Računica, takođe, pokazuje da od prihoda od 2.500 kvadratnih metara pod plastenikom može da se izdržava četvoročlana porodica. I pored ovako povoljnih pokazatelja, u odnosu na zemlje sa razvijenom poljoprivredom, u Srbiji ima premalo plastenika i staklenika. Procenjuje se da na celoj teritoriji naše zemlje nema više od 6.000 ha pod plastenicima ili staklenicima, a to je, kada se imaju u vidu uslovi koje imamo, izuzetno malo. Poljoprivrednicima, dodaje Ilin, znanje ne predstavlja problem, ali nedostaje im novac, odnosno hrabrost da ulažu. Samim tim, mi u Srbiji imamo samo četrdesetak hektara pod staklenicima i visokim plastenicima, koji se greju. (Agronews)