Cene hrane u Srbiji stigle su do 96,6 odsto proseka Evropske unije, znatno brže nego što se evropskom nivou približavaju zarade i ukupan životni standard. Istovremeno, proizvođačke cene poljoprivrednih proizvoda nalaze se na oko 87 odsto proseka EU. Razlika otvara ključno pitanje – gde se, na putu od njive preko prerađivača i distributera do rafova, formira konačna cena hrane?

Hrana u Srbiji danas je skuplja nego u 11 država centralne i istočne Evrope. Poređenje sa zemljama iz okruženja takođe pokazuje izraženu razliku – cene hrane u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj u proseku su na oko 92 odsto nivoa EU.

To je posebno značajno imajući u vidu kupovnu moć stanovništva. Dok su ukupne cene proizvoda i usluga za ličnu potrošnju u Srbiji 2024. bile na gotovo 60 odsto proseka EU, prosečan dohodak nije dostigao ni polovinu evropskog nivoa, prenosi Biznis.rs.

Hrana i bezalkoholna pića pritom čine gotovo trećinu prosečne potrošačke korpe u Srbiji, pa svako poskupljenje ovih proizvoda ima znatno veći uticaj na životni standard nego u zemljama u kojima domaćinstva manji deo prihoda izdvajaju za namirnice.
Šest od deset kategorija hrane skuplje od proseka EU

Razlike nisu iste kod svih proizvoda. U šest od deset posmatranih kategorija cene u Srbiji već premašuju evropski prosek.

Najizraženije odstupanje beleži se kod ulja i masti, koji su oko 20 odsto skuplji od proseka EU. Šećer, džemovi i slatkiši skuplji su oko 15 odsto, dok su mleko, mesne prerađevine i jaja približno osam odsto iznad evropskog nivoa.

Nasuprot tome, povrće je na oko 90 odsto proseka EU, dok su žitarice, voće i meso na približno 85 odsto. Međutim, i kod proizvoda koji su još jeftiniji od evropskog proseka vidi se trend približavanja.

Tako je, na primer, meso od 2022. do 2024. sa 81,5 stiglo na 88,5 odsto prosečne cene u EU.
Deo pritiska počinje već na njivi

Visoke cene na policama ne mogu se objasniti samo trgovačkim maržama. Podaci pokazuju da su i proizvođačke cene poljoprivrednih proizvoda u Srbiji dostigle oko 87 odsto proseka EU, pa deo cenovnog pritiska očigledno nastaje već na početku lanca.

To, međutim, ne znači nužno da poljoprivrednici ostvaruju visoku zaradu. Primarna proizvodnja poslednjih godina suočena je sa rastom cena mineralnih đubriva, semena, sredstava za zaštitu bilja, energenata i drugih inputa, dok klimatski ekstremi i velike oscilacije prinosa dodatno povećavaju rizik i troškove proizvodnje.

Posebno je zanimljivo koliko su se domaće proizvođačke cene približile evropskim. U periodu 2015–2017. bile su na oko 72 odsto proseka EU. Veliki zaokret počinje 2021, a 2022. dostigle su gotovo 96 odsto evropskog nivoa.

Rast se vremenski poklopio sa globalnom krizom na tržištu poljoprivrednih inputa, ali je skok proizvođačkih cena u Srbiji bio izraženiji nego u brojnim drugim evropskim zemljama, što ukazuje da spoljni faktori nisu jedino objašnjenje.
Od otkupne do maloprodajne cene

Ako su proizvođačke cene na oko 87 odsto evropskog proseka, a hrana u prodavnicama na 96,6 odsto, deo odgovora treba tražiti i u narednim karikama lanca.

Poljoprivredni proizvod od njive do potrošača prolazi kroz otkup, skladištenje, preradu, pakovanje, transport, distribuciju i trgovinu, a svaka od tih faza ima svoje troškove i marže.

Zbog toga se konačna cena ne može objasniti samo položajem farmera, prerađivača ili trgovaca. Na nju mogu uticati niska produktivnost pojedinih sektora, troškovi logistike i prerade, ali i nedovoljna konkurencija i koncentracija tržišta u pojedinim delovima lanca.

Dodatnu dilemu predstavlja činjenica da je Srbija tradicionalno neto izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Zemlja, dakle, proizvodi više određenih poljoprivrednih proizvoda nego što troši, što bi prema ekonomskoj logici trebalo da doprinese nižim cenama na domaćem tržištu.
Nestabilna proizvodnja preliva se na cene

Važan deo problema je i nestabilnost domaće proizvodnje. Posebno su pogođeni sektori koji se godinama suočavaju sa smanjenjem proizvodnje ili velikim sezonskim oscilacijama.

Stočarstvo i proizvodnja šećerne repe beleže dugoročnije probleme, dok su voćarstvo i povrtarstvo izrazito izloženi suši, visokim temperaturama, mrazu i drugim klimatskim ekstremima.

Kada nema stabilne ponude domaće sirovine, poremećaji se prenose dalje kroz prehrambeni lanac, povećavaju potrebu za uvozom i stvaraju dodatne cenovne pritiske.

Istovremeno, rast državnih izdvajanja za poljoprivredu nije u dovoljnoj meri pretočen u veću produktivnost, tehnološku modernizaciju i stabilniju proizvodnju. Problem je i česta promena mera i reagovanje tek kada se pojavi tržišni ili proizvodni poremećaj, umesto dugoročnijeg planiranja.
Možemo li da vidimo ko koliko dodaje na cenu?

Jedan od ključnih problema domaćeg tržišta jeste što potrošač, ali često ni proizvođač, nema jasan uvid u to kako se cena menja od njive do rafova.

Evropska unija već prati cene kroz različite faze prehrambeno-poljoprivrednog lanca – od cena inputa i otkupa poljoprivrednih proizvoda, preko izlaznih cena prehrambene industrije, do konačnih maloprodajnih cena.

Uspostavljanje sličnog sistema u Srbiji omogućilo bi da se preciznije utvrdi u kojoj karici nastaju najveće razlike između ulazne i izlazne cene, kao i gde postoje tržišni poremećaji.

To bi bilo značajno i za poljoprivrednike i za potrošače. Farmerima bi omogućilo bolji uvid u to koliko njihov proizvod učestvuje u konačnoj ceni, dok bi potrošači mogli jasnije da vide gde i zbog čega hrana poskupljuje.

Jer pitanje cene hrane u Srbiji očigledno više nije samo pitanje koliko košta proizvodnja na njivi ili kolika je marža u trgovini. Od njive do rafova postoji čitav lanac, a tek transparentnije praćenje svake njegove karike može pokazati gde zaista nastaje razlika u ceni koju na kraju plaća potrošač.