Stočarstvo u Srbiji već decenijama beleži pad, a domaća proizvodnja mesa i mleka sve teže odoleva pritisku uvoza, niskih otkupnih cena i nepredvidive isplate subvencija. Između dva popisa poljoprivrede broj svinja smanjen je za više od 30 odsto, a goveda za gotovo 18 odsto. Stručnjaci upozoravaju da oporavak nije moguć bez dugoročne strategije, ekonomski održive proizvodnje i snažnijeg povezivanja proizvođača i prerađivača

Prema podacima popisa poljoprivrede, broj svinja u Srbiji između 2012. i 2023. godine smanjen je za oko trećinu, dok je goveda manje za gotovo petinu. Pad stočnog fonda prati gašenje manjih gazdinstava i sve veća zavisnost domaćeg tržišta od uvoza mesa i mlečnih proizvoda.

Iako država izdvaja značajna sredstva za podsticanje stočarstva, proizvođači upozoravaju da kašnjenje subvencija i odsustvo predvidive agrarne politike otežavaju planiranje proizvodnje i investicija.

Jedan od stočara sa severa Srbije za RTS navodi da su podsticaji značajni, ali da sistem ne funkcioniše kako bi trebalo. Obaveze proizvođača su stalne, dok se isplata državne podrške često odlaže, zbog čega deo poljoprivrednika odustaje od proizvodnje.

Otkupna cena mleka ne pokriva troškove proizvodnje

Poseban problem predstavlja velika razlika između otkupnih cena mleka, koje se, prema navodima proizvođača, kreću od 30 do 60 dinara po litru.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Cvijan Mekić upozorava da otkupna cena od 30 dinara po litru ne može da obezbedi opstanak gazdinstava čiji su proizvodni troškovi znatno veći.

Prema njegovoj proceni, proizvodnja litra mleka košta oko 50 dinara, dok kilogram lucerke dostiže 40 dinara. U takvim uslovima proizvođači nemaju ekonomskog interesa da proširuju proizvodnju i ulažu u stočni fond.

Mekić smatra da Srbija raspolaže zemljištem, znanjem i proizvodnim potencijalom za znatno razvijenije stočarstvo, ali da nedostaju bolja organizacija i dugoročno planiranje.

Uvoz mesa i mleka dodatno opterećuje domaće farmere

Direktor veterinarske stanice u Bujanovcu Miodrag Milković smatra da bi jedna od prvih mera trebalo da bude izmena propisa koji regulišu promet mesa i proizvoda od mesa.

On upozorava na uvoz jeftinog smrznutog mesa, posebno proizvoda koji se približavaju isteku roka trajanja, i predlaže strože definisanje uslova njihovog prometa.

Milković pritom ne dovodi u pitanje zdravstvenu ispravnost uvezenih namirnica, već ukazuje na pitanje kvaliteta i položaja domaćih proizvođača na tržištu.

Kao dodatni problem izdvaja uvoz mleka i mleka u prahu, za koji smatra da utiče na konkurentnost domaće proizvodnje.

Prema njegovoj oceni, agrarna politika trebalo bi snažnije da podrži mala i srednja gazdinstva, koja imaju važnu ulogu u očuvanju proizvodnje i stabilnosti snabdevanja.

Subvencije nisu dovoljne bez dugoročne strategije

Sagovornici RTS-a ocenjuju da pojedine državne mere daju rezultate, posebno podsticaji za nabavku kvalitetnih priplodnih grla.

Milković navodi da je podrška od 100.000 dinara za priplodne junice doprinela interesovanju za obnovu stočnog fonda, ali upozorava da subvencije same po sebi ne mogu obezbediti razvoj mlečnog govedarstva ukoliko otkupne cene ostanu ispod troškova proizvodnje.

Mekić ističe da obnova stočarstva zahteva višegodišnji plan, unapređenje genetskog potencijala životinja i proizvodnju ujednačenog kvaliteta, posebno kada je reč o izvozu.

Prema njegovoj proceni, domaći resursi omogućavaju uzgoj znatno većeg broja životinja nego danas, ali je za to neophodno jasno definisati proizvodne ciljeve i mere podrške.

Udruživanje proizvođača i prerađivača kao uslov oporavka

Jedan od ključnih preduslova za obnovu stočarstva jeste bolje povezivanje primarnih proizvođača sa prerađivačkom industrijom.

Mekić upozorava da između farmi i prerađivačkih kapaciteta nedostaje dugoročna saradnja i zajedničko planiranje proizvodnje, što otežava realizaciju većih projekata.

Stručnjaci posebno naglašavaju značaj obnove zadrugarstva i ulaganja u infrastrukturu, uključujući otkupne centre za mleko, hladnjače i sušare.

Zaključuju da oporavak srpskog stočarstva nije moguć samo povećanjem subvencija, već zahteva stabilne otkupne uslove, pravovremenu državnu podršku, organizovaniju proizvodnju i dugoročnu agrarnu politiku.