Generacije u Srbiji rasle su u uverenju da Vojvodina može biti žitnica Evrope. Ali koji su to važni, strateški proizvodi kojima bismo hranili i sebe i, eto, te evropske države, generacije do danas nisu jasno čule.

Pšenica, kukuruz i repa jesu u dugoj tradiciji poljoprivredne proizvodnje u Vojvodini. Zemlja i klima pogodovale su tome, a pitanje je koliko je u svemu strateškog promišljanja države i njene agrarne politike. Srbija, prema rečima predsednika Odbora za poljoprivredu PKV Đorđa Bugarina, nema strateške proizvode u poljoprivredi i sve se ”više-manje dešava slučajno”, uz uticaj klimatskih uslova. Vojvođanska jabuka, po njegovom mišljenju, ima šanse da postane strateški proizvod, jer se intenzivno poslednjih godina podižu zasadi, koriste sistemi protivgradne zaštite i navodnjavanja. Tu su, dodaje Bugarin, država i pokrajina dobro radile. Urednica specijalizovanog portala za poljoprivredu Agrosmart Slađana Gluščević kaže da Srbija nema ni strateški proizvod ni strateške dokumente koji bi definisali koji je to proizvod. ”Timovi stručnjaka pišu strategije, a one završe u fiokama, poslednja samo što je napisana već je neko zaključio da ne valja i da ju je potrebno menjati. A pritom, sve je to mnogo koštalo. Ako nemamo projekciju barem na deset godina i ako se to što je napisano ne počne realizovati, naravno da neće biti rezultata”, navodi ona. Kukuruz je za nju prva asocijacija kada se govori o strateškom proizvodu, jer njega najviše izvozimo i na njemu najbolje zarađujemo. ”Onda čujemo sa svih strana ocene kako to nije pametno, kako bi trebalo tim kukuruzom hraniti svinje pa praviti kobasice i njih izvoziti. Naravno, ne treba biti previše mudar da bi se to zaključilo, ali je to nažalost samo još jedan spisak lepih želja jer očito već godinama nismo kadri da smanjimo izvoz sirovine, a povećamo izvoz proizvoda sa većim stepenom prerade. Zato moramo prvo da vidimo šta smo sposobni da proizvedemo po konkurentnoj ceni na svetskom tržištu, da postignemo da tih proizvoda imamo dovoljno i stalno i da li to onda imamo kome da prodamo, pa tek onda da ulažemo u prerađivačke kapacitete”, zaključuje Gluščević. Soja, po njenom mišljenju, jeste biljka koja ima perspektivu i daje poljoprivrednicima stabilnost. Kako kaže, uhvatila je koren, postala jedna od vodećih kultura u Vojvodini, a ovih dana, mada je to viđano i ranijih godina, po nju dolaze kupci iz Nemačke, Austrije i drugih zemalja i plaćaju je bolje od domaćih kupaca. (Politika)