Domaći povrtari proizvedu više povrća nego što su nam potrebe, koje su milion do 1,2 miliona tona, pa dobar deo završi u izvozu. Međutim, nemamo dovoljno takozvanih toploljubivih povrtarskih vrsta u predzimskom i zimskom periodu i ranom proleću

Godišnje iz plastenika dobijemo oko 245.000 tona povrća, još 400.000 tona u baštama za sopstvene potrebe porodica ili zelenih pijaca, a milion tona povrća proizvede se na otvorenom prostoru, rečeno je na nedavnom savetovanju povrtara na temu ”Savremena proizvodnja povrća”. Pod povrćem imamo, u proseku, oko 110.000 hektara, a gajimo 41 povrtnu vrstu, od kojih je ekonomski značajno 30 vrsta.

Prof. dr Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu spomenuo je da proizvedemo više povrća nego što su nam potrebe, koje su milion do 1,2 miliona tona, pa dobar deo završi u izvozu. Međutim, profesor je napomenuo da nemamo dovoljno takozvanih toploljubivih povrtarskih vrsta u predzimskom i zimskom periodu i ranom proleću, a to su: paradajz, paprika, krastavci i zelena salata i ovo povrće zato uvozima iz Severne Makedonije, Albanije, Grčke i Turske. Taj uvoz, naveo je, mogla bi nadomestiti veća proizvodnja u plastenicima posebno pogodna za poljoprivrednike koji imaju male posede ili žive u gradskim sredinama.

U zatvorenom prostoru gajimo povrće na svega oko 2.500 hektara, mada ta proizvodnja može poljoprivrednicima da bude daleko isplativija od setve žitarica na više desetine hektara. Zato za one koji žele da se ogledaju u ovom poslu vredi čuti iskustva povrtara Slavka Petelja iz Kule, koji se proizvodnjom povrća u plastenicima bavi sedam godina. On kaže da izvor prihoda leži u dobroj organizaciji i povoljnim tržišnim uslovima u okruženju, bez obzira na konkurenciju.

U gazdinstvu Petelj plastenici su odmah uz kuću i trenutno im dospeva rod zelene salate i mladog luka, koje će brzo da zameni paprika, paradajz i krastavci. ”U posao je uključena cela porodica, svih pet članova koji tačno znaju šta su im zaduženja. Takvom organizacijom se ne oslanjamo na sezonske radnike, kojih ne samo što nema dovoljno na tržištu rada već i štedimo, jer nemamo izdataka za skupe dnevnice”, kaže Petelj.

On napominje da celokupnu proizvodnju povrća prodaje na šest pijaca u Kuli, Vrbasu i Srbobranu. – Pijace su blizu, ne treba puno goriva da se stigne do njih. Imamo svoje mušterije, bez obzira na to što u Kuli i okolini ima još povrtara koji isto povrće gaje u plastenicima.

U dobroj pijačnoj prodaji Petelj vidi još jednu pogodnost. Ne mora da trguje sa nakupcima koji obaraju cene i tako nanose finansijsku štetu povrtarima koji često zbog nemogućnosti da prodaju robu prave gubitke i izlaze iz proizvodnje.