Klimatske promene ne znače da će Evropa ostati bez voća, ali proizvodnju čine sve nepredvidivijom – od prinosa i kvaliteta do vremena berbe i mogućnosti čuvanja. Novi izveštaj RaboResearch, istraživačko-analitičkog centra holandske Rabobank grupe, pokazuje da se klimatska pogodnost za voćarsku proizvodnju postepeno pomera sa juga ka hladnijim delovima centralne i istočne Evrope, dok sposobnost proizvođača da ulažu u vodu, zaštitu od mraza, nove sorte i tehnologiju postaje nova konkurentska prednost. Među zemljama u kojima se već primećuju ulaganja u moderne zasade jabuke izričito se navodi i Srbija.
    Izveštaj RaboResearcha „Climate adaptation is becoming the new edge in Europe’s fruit sector“, objavljen krajem avgusta, analizira kako promena temperature, raspoloživosti vode i sezonskih obrazaca utiče na citruse, jabučasto i koštičavo voće u Evropi.
    Glavna poruka nije da će ukupna evropska proizvodnja nestati, već da će prinos, kvalitet i vreme berbe postajati sve nestabilniji, dok će se istovremeno menjati odnos između tradicionalnih i novih proizvodnih regiona.
    
    Više nije pitanje samo koliko će voća biti, već gde i kakvog kvaliteta

    Poslednjih nekoliko sezona već pokazuje obrazac koji RaboResearch očekuje i u budućnosti.
    Kasni mrazevi su 2020. doprineli jednoj od najmanjih berbi jabuke u EU za gotovo dve decenije, dok su suša i visoke temperature 2022. izazvale velike gubitke u citrusima. Proizvodnja jabuke u EU pala je 2024. za 11 odsto, posle mrazeva u Poljskoj, Nemačkoj i Austriji, dok je proizvodnja mandarina i drugih „easy peeler“ citrusa smanjena za deset odsto zbog nepovoljnih zimskih uslova i problema tokom cvetanja u Španiji.
    Tokom 2025. u različitim regionima istovremeno su se pojavljivali mraz, toplotni talasi i prekomerne padavine, a vremenski događaji u 2026, navode autori, nastavljaju isti trend.
    To znači da voćarstvo sve manje zavisi od jednog klimatskog rizika. Jedna sezona može doneti i rani početak vegetacije, i kasni mraz, i letnju sušu, i ekstremne temperature.

    Citrusi: voda postaje presudan resurs

    Citrusi su najizloženiji rastu temperatura i nedostatku vode jer je evropska proizvodnja snažno koncentrisana na Mediteranu. Španija daje oko 55 do 60 odsto proizvodnje citrusa u EU, Italija približno 20 do 25 odsto, a Grčka oko deset odsto.
    Prema podacima španskog Ministarstva poljoprivrede koje prenosi RaboResearch, prosečna proizvodnja citrusa u Španiji u periodu 2023–2025. bila je više od deset odsto manja nego 2013–2015.
    Posebno je zanimljiv podatak o ekstremnoj toploti. U mnogim citrusnim područjima Mediterana leti se već beleži više od 80 do 100 dana sa toplotnim stresom, dok je od sredine devedesetih prosečan broj takvih dana povećan za oko 15 do 20. Posledice su ožegotine, oštećenja plodova i njihovo prerano opadanje.
    Problem, međutim, nije samo temperatura. Duži periodi bez kiše ubrzavaju gubitak vlage iz zemljišta i povećavaju zavisnost od navodnjavanja upravo tokom cvetanja i razvoja plodova. Projekcije koje koristi RaboResearch ukazuju da će se do sredine veka područja sa nedostatkom vode dodatno širiti, a najveći pritisak na smanjenje potrošnje vode očekuje se u južnoj Evropi.
    Istovremeno, druga krajnost – intenzivne padavine – može izazvati zabarivanje zemljišta, oštećenje korena, bolesti i bujične poplave. RaboResearch kao primer navodi poplave u Valensiji 2024. godine. Klimatske projekcije ne ukazuju nužno na mnogo veću učestalost takvih događaja, ali ukazuju na veću intenzivnost padavina kada do njih dođe.

    Jabuka i kruška: manje mraznih dana ne znači manji rizik

    Kod jabučastog voća situacija je složenija. Najveća opasnost i dalje su prolećni mrazevi, ali se priroda rizika menja.
    Cvetanje jabuke i kruške pomerilo se unapred za oko 10 do 15 dana tokom poslednjih decenija. Topliji period početkom proleća pokreće vegetaciju ranije, pa pupoljci i cvetovi mogu biti u najosetljivijoj fazi upravo kada se hladno vreme vrati.
    Zbog toga, zaključuje RaboResearch, mraz sve manje predstavlja pitanje ukupnog broja hladnih dana, a sve više pitanje trenutka u kojem se oni javljaju. Posebno su izloženi centralna i istočna Evropa, gde kontinentalna klima donosi veće temperaturne oscilacije.
    Posledice mogu biti ogromne. Posle mrazeva 2021. Italija je imala najmanji rod kruške za 30 godina. Istovremeno se povećava i letnji rizik: visoke temperature smanjuju veličinu i kvalitet plodova, dok nedostatak vode ograničava rast i povećava opadanje.
    Jedna studija iz Španije i Portugala, citirana u izveštaju, pokazuje da ožegotine od sunca mogu smanjiti prinos za 10 do 50 odsto, u zavisnosti od sorte, klime i načina gajenja.
    Promene su već vidljive i na mapi proizvodnje kruške. Holandija i Belgija imaju korist od hladnijih uslova, razvijenog znanja i modernih sistema proizvodnje, dok su Italija i Španija pod sve većim pritiskom toplote, manjka vode i nedovoljnog zimskog hlađenja. U južnim zemljama istovremeno padaju prinosi i površine pod kruškom.

    Toplija klima donosi i više problema sa štetočinama

    Klimatski pritisak ne završava se na temperaturi i vodi. Topliji i promenljiviji uslovi menjaju i pojavu bolesti i štetočina.
    RaboResearch navodi bolesti kruške povezane sa gljivama roda Stemphylium, kao i sve veće probleme sa stenica­ma. Suzbijanje postaje komplikovanije zbog ograničenog broja dozvoljenih hemijskih sredstava, regulatornih zahteva i potrebe za sve sofisticiranijim upravljanjem zasadima.

    Breskva, nektarina i drugo koštičavo voće: problem postaju previše blage zime

    Za koštičavo voće ključni klimatski problem nije samo letnja vrućina već – nedostatak hladnoće zimi.

    Španija, Italija i Grčka proizvode više od 90 odsto breskve i nektarine u EU. Te vrste tokom perioda mirovanja moraju da provedu dovoljno vremena na nižim temperaturama kako bi se pupoljci normalno razvili, cvetanje bilo ujednačeno, a zametanje plodova uspešno.
    Toplije zime već smanjuju akumulaciju potrebnih „hladnih sati“ u delovima južne Evrope, a RaboResearch očekuje nastavak tog trenda do sredine veka. Nasuprot tome, delovi centralne i istočne Evrope imaju stabilan ili čak rastući broj odgovarajućih hladnih dana, što može menjati relativnu pogodnost pojedinih regiona za proizvodnju koštičavog voća.

Klimatska mapa voćarstva pomera se ka centralnoj i istočnoj Evropi

    Jedan od najzanimljivijih delova izveštaja odnosi se na buduću geografiju evropskog voćarstva.
    Modeli RaboResearcha pokazuju široko pomeranje klimatskih uslova pogodnih za današnje voćarske kulture sa delova Mediterana prema hladnijim, severnijim i kontinentalnijim delovima Evrope. Do 2050. godine pojedini delovi centralne i istočne Evrope trebalo bi klimatski sve više da liče na današnje važne voćarske regione.
    To, međutim, ne znači da će proizvodnja jednostavno „preseliti“ na sever. Autori naglašavaju da sama povoljna temperatura nije dovoljna. Potrebni su odgovarajuće zemljište, voda, infrastruktura, radna snaga, znanje, logistika i pristup tržištu.
    Srbija se u izveštaju izričito navodi među zemljama istočne Evrope u kojima su već vidljiva ulaganja u moderne zasade jabuke, zajedno sa Poljskom i Slovačkom. RaboResearch ovaj trend povezuje sa nižim troškovima rada i mogućnošću razvoja velikih, modernih i zaštićenih proizvodnih sistema.
    To je možda i najvažniji signal za domaće voćarstvo. Klimatske promene mogu nekim regionima otvoriti nove mogućnosti, ali prednost neće automatski pripasti zemlji sa povoljnijom klimom, već onima koji imaju kapital, vodu, tehnologiju i tržište.

    Navodnjavanje, zaštita od mraza i zasenjivanje postaju deo „nove normale“

    RaboResearch mere prilagođavanja deli na tri nivoa.
    Na nivou samog zasada to su precizno navodnjavanje, praćenje vlage u zemljištu, zaštita od mraza, protivgradne i zasenjujuće mreže, upravljanje krošnjom, zaštita od ožegotina i integrisana zaštita od bolesti i štetočina.
    Strukturna adaptacija podrazumeva nove sorte i podloge, obnovu zasada, promenu lokacije i diverzifikaciju kultura, dok prilagođavanje na nivou lanca snabdevanja uključuje nabavku iz više regiona, dugoročne ugovore, zajednička ulaganja, skladištenje, prognoziranje i podelu rizika.
    Kod jabuke i koštičavog voća zaštita od mraza ostaje presudna. Orošavanje se ocenjuje kao jedna od najefikasnijih mera, ali zahteva veliku količinu vode, odgovarajuću infrastrukturu i kapital.
    I upravo se tu pojavljuje paradoks budućeg voćarstva: voda je istovremeno jedan od najvažnijih alata za prilagođavanje i resurs koji postaje sve manje pouzdan. Zbog toga adaptacija više nije pitanje samo pojedinačnog proizvođača, već i akumulacija, sistema navodnjavanja, infrastrukture i upravljanja vodnim resursima.

    Klimatski rizik ne završava se berbom

    Visoke temperature, ožegotine, sitniji plodovi i bolesti utiču i na sposobnost voća da se čuva. Zato će, prema RaboResearchu, hlađenje, skladišni kapaciteti i precizniji postharvest protokoli postajati sve važniji deo klimatske adaptacije.
    Za trgovce, hladnjače i maloprodaju to znači da klimatska strategija više ne može da se završi na kapiji voćnjaka – mora da obuhvati skladištenje, logistiku i prodaju.

Najveći jaz nije tehnološki, već finansijski

    Možda je najvažniji zaključak izveštaja da većina potrebnih tehnologija već postoji. Problem je u tome što svi proizvođači nemaju jednaku mogućnost da ih primene.
    Protivgradne mreže, sistemi za orošavanje, navodnjavanje i nova vodna infrastruktura zahtevaju velika početna ulaganja. Njihova ekonomska opravdanost je veća kod vrednijeg, brendiranog i izvozno orijentisanog voća nego kod sorti sa malom maržom.
    Zbog toga RaboResearch upozorava da bi klimatske promene mogle dodatno povećati razliku između dobro kapitalizovanih proizvođača i manjih, starijih ili manje profitabilnih gazdinstava. Veći sistemi lakše raspoređuju rizik između različitih kultura, regiona i termina berbe, dok mali proizvođač često zavisi od jednog zasada i jedne lokalne vremenske prilike.
    Zato se buduća podela u evropskom voćarstvu možda neće odvijati između regiona koji jesu i koji nisu izloženi klimatskim promenama – jer su izloženi praktično svi.
    Prava linija podele biće između onih koji mogu da se prilagode i onih koji to ne mogu.
    A to znači da će konkurentnost evropskog voćarstva sve manje određivati samo prinos po hektaru, a sve više sigurna voda, zaštita zasada, izbor sorte, skladištenje, znanje, kapital i sposobnost da se rizik rasporedi kroz čitav lanac proizvodnje.