Srbija ima manje vinograda nego što bi potencijal njenih vinskih regiona dozvoljavao, ali ovogodišnja berba otvorila je naizgled paradoksalno pitanje – ako vinograda nema dovoljno, kako je moguće da veliki broj proizvođača teško nalazi kupca za grožđe? Vinari upozoravaju da problem više nije samo u proizvodnji, već pre svega u tržištu, padu potrošnje i sve težem plasmanu vina
    Na tržištu se ove jeseni nude značajne količine vinskog grožđa, dok su cene, prema informacijama iz proizvodnje, znatno niže nego što bi mnogi vinogradari želeli.
    Crne sorte uglavnom se prodaju za 60 do 80 dinara po kilogramu, u zavisnosti od sorte i vinogorja, dok se bele kreću oko 70 do 80 dinara. Izuzetak je tamjanika, koja tradicionalno postiže višu cenu – ove godine oko 100 do 120 dinara po kilogramu, dok je 2023. dostizala i 150 do 170 dinara.
    Za Branislava Anđelića, vlasnika organske vinarije Plavinci, upravo je nemogućnost plasmana jedno od ključnih pitanja koje treba imati u vidu kada se govori o potrebi da Srbija povećava površine pod vinogradima.
   „Ako pogledate ponudu na berzi Saveza vinara i vinogradara, videćete da je na tržištu veliki višak grožđa. Veliki broj vinara ove godine ne pravi vino, već prodaje grožđe koje nema ko da kupi. Merlo je posebno teško prodati, a deo grožđa ostaje na čokotima ili završava kod proizvođača rakije po veoma niskim cenama“, kaže Anđelić za agronews.

    Vina je sve više, a potrošača manje

    Problem, međutim, nije karakterističan samo za Srbiju.
    Prema najnovijim podacima Međunarodne organizacije za vinovu lozu i vino – OIV, svetska potrošnja vina u 2025. procenjena je na oko 208 miliona hektolitara, što je za 2,7 odsto manje nego godinu ranije. Od 2018. globalna potrošnja pala je za približno 14 odsto.
    OIV navodi da na tržište istovremeno utiču ekonomski pritisci, slabija kupovna moć, promena životnih stilova i potrošačkih navika, posebno na tradicionalnim vinskim tržištima.
    Anđelić kaže da se isti trend već jasno oseća i u Srbiji.
    „Došlo je do promene ukusa potrošača. Traže se lakša vina sa manje alkohola, dok klimatske promene podižu nivo šećera u grožđu i otežavaju proizvodnju takvih vina u tradicionalnim vinskim regionima. Mlade generacije piju manje alkohola, a kada ga piju, vino im često nije prvi izbor, posebno crveno“, ocenjuje on.
    Uz promene navika, domaće tržište dodatno opterećuju slabija kupovna moć i opreznija potrošnja.
    „Ljudi štede, a vino je relativno skup proizvod. Za cenu jedne flaše vina može se kupiti nekoliko piva. Prodaja u ugostiteljstvu dodatno je otežana visokim maržama, pa je pristojno vino u restoranu teško pronaći po pristupačnoj ceni“, kaže Anđelić.

        Koliko sada košta grožđe?

    Cene vinskog grožđa ove godine značajno variraju u zavisnosti od sorte, kvaliteta i kraja u kojem se prodaje, ali se prema informacijama sa terena crne sorte uglavnom plaćaju od 60 do 80 dinara po kilogramu, dok se bele kreću oko 70 do 80 dinara.      
    Veće cene postižu se kod manjih količina i traženijih sorti, dok je tamjanika i dalje među najskupljima – oko 100 do 120 dinara po kilogramu. Poređenja radi, 2023. godine dostizala je 150 do 170 dinara.
    Poseban problem predstavlja plasman pojedinih crnih sorti, među kojima je i merlo, za koji proizvođači ove sezone teško pronalaze kupce.
    Cena grožđa samo mali deo cene vina

    Na prvi pogled, niske cene grožđa mogle bi da znače i jeftinije vino. Međutim, računica malih vinarija mnogo je složenija.
    Anđelić je još 2021. u analizi „Zašto je srpsko vino skupo?“ ukazao da sirovina predstavlja samo deo ukupne cene flaše. Na cenu utiču objekat i oprema, ambalaža, radna snaga, energija, porezi, transport, distribucija i trgovačke marže.
    Tada je procenjivao da mali proizvođač može da ima trošak od više evra po flaši i pre ulaska vina u maloprodaju, dok su boca, čep, etiketa i drugi materijali u Srbiji skuplji nego kod velikih proizvođača u tradicionalnim vinskim zemljama.
    Pet godina kasnije, kaže, osnovni problem nije nestao.
    „Voleli bismo svi u ovom poslu da se povećava površina pod vinogradima. Ali teško je očekivati nove zasade ako proizvođač danas nema sigurnost da će prodati ni grožđe koje već proizvodi“, kaže Anđelić.
Uvoz dodatno pritiska tržište
    Domaći proizvođači ukazuju i na konkurenciju uvoznog grožđa i vina.
    Anđelić upozorava da se deo vinskog grožđa na domaće tržište uvozi iz zemalja regiona po cenama sa kojima mali domaći proizvođači teško mogu da se takmiče. Istovremeno, pad potrošnje u velikim evropskim vinskim zemljama povećava pritisak i na tržište vina u rinfuzi.
    Pitanje porekla vina trebalo bi narednih godina da dobije dodatnu težinu. Predložene izmene propisa u Srbiji predviđaju da vino koje se označava kao domaće bude proizvedeno od grožđa uzgojenog u Srbiji, uz prelazni period za prilagođavanje.
   Upravo je uvoz grožđa godinama jedna od spornih tema domaćeg sektora. Savez vinara i vinogradara Srbije još je ranije tražio mere kojima bi se domaća proizvodnja zaštitila od velikih količina jeftinije sirovine iz uvoza.

    Nije dovoljno samo zasaditi nove hektare

    Srbija nesumnjivo ima prostora za razvoj vinogradarstva. Brojni vinogradarski rejoni, autohtone sorte i rast kvaliteta domaćih vina poslednjih godina pokazuju da potencijal postoji.
    Ali broj hektara sam po sebi nije dovoljan pokazatelj stanja sektora.
    Ukoliko se domaća potrošnja smanjuje, izvoz ne raste dovoljno brzo, a proizvođači ne mogu da prodaju postojeći rod po ekonomski održivoj ceni, povećanje površina pod vinogradima bez paralelnog razvoja tržišta moglo bi samo da poveća višak sirovine.
    Zato se iza jednostavnog pitanja „zašto Srbija nema više vinograda“ krije mnogo složenije pitanje: ko će kupiti grožđe i vino iz tih novih vinograda?
    Za vinogradare i male vinarije odgovor će verovatno zavisiti manje od broja novih zasada, a više od razvoja domaće potrošnje, izvoza, regulative, kontrole porekla i mogućnosti da njihovo vino do kupca stigne po ceni prihvatljivoj i proizvođaču i potrošaču.

    Vinski turizam kao deo odgovora

    Jedan od mogućih pravaca za jačanje domaćeg vinskog sektora jeste i vinski turizam, koji vinarijama omogućava da vino prodaju direktno potrošaču, uz degustacije, gastronomiju, smeštaj i druge sadržaje koji povećavaju vrednost celog proizvoda.
    Povoljna okolnost je što su brojne srpske vinarije poslednjih godina ulagale upravo u degustacione sale, smeštajne i ugostiteljske kapacitete i vinska iskustva. Takav model ne može da reši problem viška grožđa sam po sebi, ali može da pomogne delu proizvođača da manje zavise od klasičnih prodajnih kanala i da izgrade direktniji odnos sa kupcima.
    U tom smislu, pitanje razvoja vinogradarstva više nije samo koliko novih hektara zasaditi, već i kako povećati potrošnju, otvoriti nova tržišta i stvoriti više razloga da kupac izabere domaće vino. Jer bez sigurnog tržišta, novi vinogradi teško mogu biti održiv odgovor.