Uz ekstremno uvećanje troškova u poljoprivredi, poljoprivrednici će jedino uz podršku države znatno veću od dosadašnje moći da održe i uvećaju sadašnji nivo proizvodnje

Retko ko je tako drastično pogođen do sada nezabeleženim rastom cene na energetskom tržištu kao poljoprivrednici. Podsetimo, još u julu cena struje na evropskim berzama se vrtela oko 50 evra za megavat, da bi u roku od dva meseca dostigla 170, a poslednjih nekoliko nedelja premašuje 280 evra. Istovremeno cena gasa se sa 350 prvo podigla na 850, potom i na 1.700 dolara za hiljadu kubika. Tu nije kraj, pre samo 15 meseci cena barela nafte je bila 15 dolara, trostruko niža od proizvodnih troškova, a poslednjih meseci se kreće u rasponu od 78 do 93 dolara.

Poljoprivreda troši pojedine energente u velikim količinama. Tako za obradu jednog hektara pod šećernom repom, od pripreme parcele do odnošenja repe na lager u šećerani, poljoprivrednik utroši između 85 i 100 litara goriva. Još na početku leta litar dizela je plaćao između 125 i 133 dinara, od sredine septembra cena se kreće između 175 i 183 dinara. Razlika je 50 dinara po litri, odnosno 4.500 po hektaru.

Kako je hemijska industrija poznata po visokom utrošku energije, te u ovoj branši na energente često ode i polovina troškova proizvodnje, znatno su poskupela i sredstva za zaštitu bilja. Poskupljenja se i dalje nižu. Možda je najizrazitije u proizvodnji đubriva. Prošle godine je seljak za jesenje đubrenje kilogram NPK plaćao 1.070, ove jeseni čak 1.650 dinara.

Još je drastičnije poskupljenje azotnih đubriva. Proletos je urea koštala 260 do 280 evra po toni, dok se cena sada kreće oko 730 evra. Razlog je što je za proizvođače đubriva gas i sirovina iz koje se izdvaja azot, ključan sastojak đubriva.

Naravno da su uvećani i poljoprivredni troškovi vezani za transport robe, troškovi čuvanja u silosima i skladištima, veterinarske usluge…

Sve skupa, izuzetno visok rast cena energenata i energije žestoko je opteretio poljoprivrednu proizvodnju i cene agrarnih proizvoda nisu mogle da se održe na prethodnom nivou. Tim pre što je poskupljenje pšenice, kukuruza, ulja, mesa globalna pojava, pa nije moguće uvozom uticati na cene domaćih proizvođača.

Još uvek skromno, mada stalno rastuće, domaće tržište ne dopušta prevelik rast cena hrane. Ovdašnji kupac je i dalje ispod prosečne kupovne moći.

Do sada je državna podrška agraru bila bezmalo simbolična, pogotovo kada se ima u vidu obim podrške agraru u evropskim državama. Uz ovo ekstremno uvećanje troškova u poljoprivredi, poljoprivrednici će jedino uz podršku države znatno veću od dosadašnje moći da održe i uvećaju sadašnji nivo proizvodnje.