Da li ste ikada čuli za lepocvetku, šećerliju, slatkaču ili đulu? Autohtone sorte predstavljaju pravo kulturno istorijsko blago jednog naroda, jer su stvarane decenijama, pa i vekovima

Lepocvetka, šećerlija, oskoruša, slatkača, kožara, budimka i đula, ali i kupus goluban i kukuruz osmak samo su deo starih autohtonih sorti koje su se nekada gajile u Srbiji. I dok se danas sasvim drugačije sorte voća i povrća kupuju na pijacama i u marketima, o njihovom poreklu se ne zna gotovo ništa.

“Stare sorte su neuporedivo otpornije na bolesti, sušu ili neke druge vremenske prilike ili neprilike. Ponekad su malo neuglednog izgleda i zbog toga gube bitku sa savremenim sortama voća i povrća koje, mora se priznati, izgleda lepo, veliko, ali i ne zna se koliko puta i čime su sve tretirane. Stare sorte su otpornije jer se zbog svoje prirodne otpornosti na bolesti i štetočine, ne moraju prskati,” objašnjava biolog Predrag Peca Petrović iz Mionice.

Prvo što treba znati o starim sortama je da one predstavljaju pravo kulturno-istorijsko blago jednog naroda, jer su stvarane decenijama, pa i vekovima.

“Sve autohtone sorte, pre svega voća jer je ono najzastupljenije, imaju poseban kulturno-istorijski značaj i prvo treba otkriti odakle su sve te vrste došle,” smatra Peca Petrović. “Sve one su i plod kalemara, seljaka, koji su prema podneblju i svojim potrebama vršili selekciju stotinama godina da bi došli do određenih proizvoda.”

Ni suša ni kiša im ne mogu naškoditi

Kao primer izuzetno otporne i kvalitetne sorte jabuke, Peca Petrović navodi budimku, koja je ove godine, tamo gde je još ima, rodila izuzetno dobro.

“Jabuka budimka je izuzetna vrsta koja je ove godine izdržala najpre tri meseca konstantnih kiša, a potom je skoro pet meseci bilo sušnog perioda. Nisam siguran da bi neka druga, modernija sorta mogla sve to da izdrži bez intenzivne nege i pomoći,” kaže Peca Petrović. “Ono što hoću posebno da naglasim je da je ona preživela bez ijednog prskanja. I to je ono što nam treba, zdrav plod, a nakon toga, sledeći korak je da se od takvog voća prave prerađevine i to po staroj tehnologiji. To mogu biti sokovi, pekmezi, marmelade ili je jednostavno koristiti u svežem stanju.”

Peca Petrović dodaje i da je Mionica sa okolinom turistička destinacija i da pored istorijskih znamenitosti i prirodnih lepota može ponuditi i zdravo voće i povrće i proizvode od njih.

“Zašto svim tim ljudima koji dolaze u ove krajeve ne ponuditi voće iz ovih krajeva, pre svega plodove tih starih sorti i svima lepo, turisti dobijaju zdravo voće, a meštani ne moraju gubiti vreme za odlazak na pijacu,” predlaže Petrović.

Čuvanje starih sorti bitno za budućnost

Petrović smatra da se od starih sorti mogu uzimati geni, na primer, oni koji utiču na otpornost, tako da očuvanje tih autohtonih sorti može imati i naučnu vrednost.

“Kada govorimo o ovim starim sortama ne treba zaboraviti da pored tog drveta i ploda postoji i drugi živi svet koji nastanjuje stabla, poput sova, veverica, puhova, u krošnjama se mogu naći insekti, leptirovi. Malo se zna da brojne vrste leptirova koje migriraju tokom godine, zavise od balkanskih sorti jer se one moraju hraniti sokovima voća, a to je moguće samo tamo gde voće i povrće nije prskano,” kaže Petrović.

U vreme kada se sve više potencira na zdravoj ishrani, raste i interesovanje i za konzumaciju plodova i proizvoda od starih sorti koje su mnogo otpornije i ne moraju se tretirati savremenim preparatima.

“Ako se zna da se u toku jedne godine jabuka prska dvadeset i više puta, pa tu vajdu mogu imati samo proizvođači tih hemijskih preparata. Zašto se niko ne zapita zašto oni koji obavljaju prskanje nose zaštitne maske na licu, ako to nije opasno i otrovno,” pita Peca Petrović. “Ne mogu da verujem da se baš ništa od te hemije neće zadržati u plodu i kasnije u proizvodima.”

Iz Perua tražili staru sortu kukuruza

Mnoga domaćinstva u brdsko planinskim krajevima Valjeva i Mionice još uvek po dvorištima imaju po neko drvo stare voćne vrste, a starost im doseže i po nekoliko decenija.

“Obilazeći ovaj kraj, videli smo da se u mnogim dvorištima ispod drveća i na granama nalaze plodovi i sad treba otići korak dalje, da to neko pokupi i preradi i sve je to zdravo i neprskano i svakako treba zahvaliti domaćinima što i dalje imaju te autohtone sorte,” napominje Petrović.

“Naša ideja je da se prikupljaju te stare sorte, da se razmenjuju i dalje da se proširuje njihova zastupljenost na tržištu. Interesovanja ima, ne samo iz Srbije, nego i iz okolnih zemalja, a slobodno možemo reći iz sveta. Imali smo poziv iz Perua za neke naše sorte kukuruza koje vode poreklo iz te zemlje i ko zna kada je prenet na naše podneblje i to su beli i žuti osmak. Oni bi želeli da ponovo imaju tu staru sortu, pa ćemo videti,” zaključuje Petrović.