Pijace više nisu nužno jeftinija alternativa marketima, a razlika u cenama sve češće ide u korist velikih trgovinskih lanaca. Iza toga stoje visoki troškovi proizvodnje, prevoza i zakupa tezgi, ali i činjenica da je na pijacama sve manje malih proizvođača, a sve više nakupaca i preprodavaca

    Za 1.000 dinara na beogradskoj pijaci može se kupiti kilogram pasulja, dva kilograma krompira i kilogram jabuka, dok ista korpa u prodavnici košta oko 588 dinara. Za preostali novac kupac u marketu može da doda još kilogram crnog luka i deset jaja, pokazuje računica Nove ekonomije.

    Pijace tako već dugo nisu mesta na kojima se nužno pazari jeftinije. Ipak, stručnjaci upozoravaju da kupovina domaćih proizvoda nije samo pitanje navike ili kvaliteta, već i način da se sačuvaju mali proizvođači i smanji zavisnost od uvoza.

    Veliki trgovinski lanci otporniji su na loše proizvodne sezone i rast troškova, jer nabavljaju velike količine robe i, kada domaća ponuda oslabi, lako se okreću uvozu. Posledice poskupljenja goriva, proizvodnje, transporta i zakupa tezgi zato najviše osećaju mali poljoprivrednici.

    Predsednik Udruženja pijačnih prodavaca „Opstanak“ Srđan Praštalo kaže da je na pijacama sve manje proizvođača koji sami prodaju robu, dok sve veći deo ponude čine nakupci i prekupci. Oni proizvode otkupljuju od poljoprivrednika, a zatim na nabavnu cenu dodaju sopstvenu maržu.

    Mali proizvođač koji želi direktno da prodaje mora istovremeno da organizuje proizvodnju, transport, skladištenje i rad za tezgom, ali i da izgradi odnos sa kupcima.

    „Proizvođači moraju da slože mnogo kockica da bi bili uspešni. Mali proizvođač mora da uspostavi direktnu vezu sa krajnjim potrošačem, ali to nije lako. Broj pijaca i prodavaca opada, među njima ima dosta starijih ljudi, a takav poslovni model teško je održiv“, navodi Praštalo.

    Kao glavne prednosti pijaca izdvaja mogućnost direktnog kontakta sa prodavcem, poreklo proizvoda i odnos koji se godinama gradi sa stalnim mušterijama. Na gotovo svakoj beogradskoj pijaci, kaže, postoji nekoliko prepoznatljivih prodavaca kojima se kupci vraćaju zbog kvaliteta robe i usluge koju ne mogu da dobiju u velikoj trgovini.
    Zakup tezge do 1.500 dinara dnevno

    Pored troškova proizvodnje i goriva, prodavce opterećuje i sve skuplji zakup prodajnog mesta. Prema navodima prodavaca sa Bajlonijeve pijace, tezge u prvom redu radnim danima koštaju oko 1.200 dinara dnevno, a vikendom i do 1.500 dinara. Pre godinu dana dnevni zakup iznosio je oko 700 dinara.

    Agroekonomista Milan Prostran objašnjava da proizvođači zbog takvih troškova sve češće traže posrednike koji imaju hladnjače, skladišta, prevoz i mogućnost da robu plasiraju većem broju kupaca.

    Ni rodna godina ne mora automatski da donese bolju zaradu. Kada je ponuda velika, otkupne cene mogu pasti toliko da proizvođačima nije isplativo da beru, prevoze i prodaju robu.

    Promenila se i struktura poljoprivrednih domaćinstava. Pre nekoliko decenija velike porodice mogle su da podele posao – jedni članovi radili su na imanju, a drugi prodavali na pijaci. Danas je takav način organizacije sve ređi.
   

   Veliki trgovinski lanci poslednjih decenija značajno su unapredili ponudu svežeg voća i povrća, način pakovanja i dostupnost proizvoda. U pojedinim prodavnicama odeljenja sa voćem i povrćem čak nose oznaku „pijaca“, čime se dodatno pokušava stvoriti utisak svežine i tradicionalne kupovine.

    Marketi imaju prednost jer robu nabavljaju u velikim količinama, raspolažu razvijenom logistikom i mogu da kombinuju domaću i uvoznu ponudu. Ukoliko je sezona u Srbiji loša, dobavljače mogu da potraže u zemljama sa kojima postoji režim slobodne trgovine.

    Na policama se tako, pored domaće robe, mogu naći pasulj iz Kirgistana, krompir iz Severne Makedonije ili povrće iz Albanije. Prostran navodi da Albanija ima povoljne klimatske uslove za proizvodnju povrća, niže troškove rada i razvijenu transportnu mrežu.

    Za veliki deo robe kojom se trguje između članica CEFTA sporazuma ne naplaćuju se carine. Među članicama su Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Moldavija, pa njihovi proizvodi često mogu biti cenovno konkurentniji od domaćih.

    Prostran ocenjuje da je ovogodišnja domaća ponuda paprike, paradajza, krastavaca, kupusa i krompira dobra, zbog čega trenutno nema snažnog pritiska uvoza kao u sezonama kada su mraz, suša ili druge vremenske nepogode umanjivale prinose.
    Budućnost pijaca, prema oceni Praštala, više nije u takmičenju sa marketima isključivo cenom. Njihova prednost biće kvalitet, poreklo proizvoda, odnos sa kupcima i povezivanje trgovine sa gastronomskom i turističkom ponudom.

  Takav trend već je prisutan u evropskim gradovima, gde pijace sve češće postaju mesta za degustaciju, pripremu hrane, druženje i upoznavanje lokalnih proizvoda, a sve manje glavne stanice za svakodnevnu nabavku.

Iako kupovina na pijaci može biti skuplja, Prostran ističe da izbor domaćih proizvoda ima širi značaj.

    „Čak i ako platimo malo više, na taj način treba da podržimo domaće proizvođače kako bi ostali u proizvodnji i kako ih uvoznici ne bi ugušili. U suprotnom bi mogli da napuste proizvodnju, a onda bismo cenu ponovo platili kroz uvoz“, zaključuje Prostran.