Manje upućenom zaista može izgledati da je za Srbiju ulazak među vodeće izvoznike kukuruza i pšenice nešto dobro, što donosi devize i nove kupce.
Stvar može izgledati tim bolje što se mala država godinama održava u svetskom vrhu, uzastopno potvrđujući visoko mesto i ugled agrarne zemlje. Međutim, svaka medalja ima dve strane. Cena svih ratarskih useva na svetskim tržištima je neprekidno pet godina veoma niska. Između 35 i 55 odsto niža u odnosu na cene iz 2012. godine nakon kojih počinje period gotovo pogubnih cena pšenice, kukuruza, suncokreta, soje, ječma.
Za naše poljoprivednike i izvoznike, situacija je i nepovoljnija: Srbija je među malim brojem evropskih država bez izlaska na more, pa naši trgovci moraju organizovati dvostruki prevoz, rečnim brodom do Konstance, potom prekomorskim brodom do zemalja Magreba, najvećih kupaca žita na svetu. Nije u pitanju samo složenija logistika, već usled dodatnih transportnih troškova i skromnija zarada. Nekada smo učili da nije dobro izvoziti sirovine.
Plasman iole finalnijeg proizvoda zahteva mnogo više i složenijeg rada, ali i donosi znatno veću dobit. Troškovi koje proizvođač u Srbiji plaća domaćom valutom su neobično visoki kada se računaju u evrima. Stoga i stranci kod nas lociraju samo pogone za proizvodnju robe najnižeg finaliteta, za koju je potrebno najmanje i to najjeftinje nekvalifikovane domaće radne snage.
Jednostavno, hoće da u najmanjoj meri snose troškove proistekle iz precenjenosti domicilne valute. Još je gore pri izvozu. Nisu ti rivali samo inostrani proizvođači, tuđa država kroz skup necarinskih barijera, već te ometa i sopstvena država, čineći tvoju robu skupljom usled podcenjenosti dolara, evra, franka u odnosu na dinar.
Nije u pitanju samo jačanje naše valute unazad nekoliko meseci. Dinara nikada nije bilo na berzama u drugim državama i to je pouzdan pokazatelj da sa njegovom vrednošću odavno nešto nije u redu. Problemi ove vrste traju duže čime je precenjenost poprilično uvećana. A kada ti je osnovna mera pogrešna, naravno da je sporno i sve ono što meri.
To što smo ovako mali i jadni, među vodećim izvoznicima žitarica nije, dakle, pokazatelj uspešnosti naših ratara i srpske poljoprivede; naprotiv, govori nam da smo spali na nivo “kolonijalnih država” čiji je maksimalni domet proizvodnja i plasman sirovina.
Izvor:agronews.rs